From the Archives (2000): Pismo uzaludno
Srđanu, 13.11. 2000.
Subject: pismo uzaludno
jeste, uzaludno jer i ne znam da li ćeš ga i kada pročitati. nekako mi je ovih dana sve jasnije da uopšte nije u redu što se ne čujemo češće, mislim ti, ja, branko, zlata... dođe ti da se zapitaš, koja je svrha posedovanja roditelja, braće i sestara ako čak i ne znaš šta se s njima dešava uopšteno govoreći, da i ne spominjem trivijalnosti kao na primer, kako si proveo dan, šta si sinoć jeo za večeru, je l imaš cipele za zimu, šta ima novo u domu, je l čuvar opet nekog ubio, je l se pojavilo kestenje i šta si poslednji put sanjao. ovi detalji uopšte i nisu bitni, u nekom normalnom životu, a opet ih saznaš, nekako, i kad ih nema moguće su čak i egzistencijalne sumnje u samo postojanje osoba o kojima više nemaš takve informacije. pitam se dakle postojite li. i onda...
... sedim tako i buljim u ekran već satima, skoro; ne zanimaju me neke sigurno zanimljive stvari, podaci o najnovijim dešavanjima, ratovima, kupoprodajnim ponudama, filmovima i more informacija na netu; vođeni čisto instinktivnim automatskim pilotom moji prsti kuckaju banjaluka u potrazi za slikama, čak me ni reči ne zanimaju, trebaju mi slike, nešto što se konzumira odmah i bez čekanja, nešto što te jasnoćom i emocionalnom blizinom odmah zadovolji. i nađem. the story of banja luka, sajt napravio neki damir tomičić, nostagični musliman, gotovo sigurno, sudeći po kratkim sentimentalnim natpisima i beskrajnim fotografijama porušenih džamija. ali ima on i za mene nešto, čitav red za redom malecnih fotografija različitih delova banjaluke, neprepoznatljivih dok ih ne uvećaš, a onda se polako centimetar po centimetar, otvore, uvećane i lako prepoznatljive. otvaram tako jednu po jednu, dugo proučavam svaki detalj, boska, vrbas, gospodska, šehitluci, panorama sa belim zgradama borika i brda u pozadini, i onda...
... sličica je suviše mala da bih isprve prepoznala šta je u pitanju, ali negde mi u glavi zvone zvona, iz davnina. kliknem i čekam, u neizvesnosti. gornji deo slike se prvi pojavi, polako, komadić po komadić, kao da putuju odatle do ovamo, nešto ljubičasto i blještavo u uglu, slika se spušta i uvećava, polako polako, otkriva nebo rasparano munjom, oštrom i razgranatom, koja udara u vrh neke zgrade, onda se i zgrade pomaljaju odozgo naniže, prepoznajem ih, žute i crvene, boki sa aluminijumskom folijom protiv sunca, jovan sa otvorenim prozorom, niz samoubica, proleću; noć i uključena svetla u stanovima; onda pijaca, sabiranje i oduzimanje ne dinara konvertibilnih maraka voće i one lubenice sećaš se vraćamo se preko livade, sparušene, sad je crna i mokra od kiše i ne vidi se samo ja znam da je tu jer znam da je tu; ekran i dalje produžava sliku, korektno i bezosećajno a ja gledam i onda, krug. gotovo neverovatno, betonski, prijateljski krug, mokar i svetlucav pod kišom, krug, ti lozić draž i boki (je l boki?) igrate večiti derbi, a na ivici s desne strane sedi onaj zadrigli komšija iz beogradske 1 sa klinčetom za koga ovog leta nismo znali je l njegov ili nije. krug.
sliku sam skinula sa neta i prebacila je kao glavnu sliku na mom kompjuteru. i sad je tu, kad god ga ukljucim, kao da izađem na terasu u kuhinji i gledam napolje. i sve mi se čini, sasvim je moguće da je neki kecman napravio tu fotografiju...
Mala verzija te slike, bez kruga: pravu nisam mogla da nadjem u fajlovima, a onog sajta vise nema...
Subject: pismo uzaludno
jeste, uzaludno jer i ne znam da li ćeš ga i kada pročitati. nekako mi je ovih dana sve jasnije da uopšte nije u redu što se ne čujemo češće, mislim ti, ja, branko, zlata... dođe ti da se zapitaš, koja je svrha posedovanja roditelja, braće i sestara ako čak i ne znaš šta se s njima dešava uopšteno govoreći, da i ne spominjem trivijalnosti kao na primer, kako si proveo dan, šta si sinoć jeo za večeru, je l imaš cipele za zimu, šta ima novo u domu, je l čuvar opet nekog ubio, je l se pojavilo kestenje i šta si poslednji put sanjao. ovi detalji uopšte i nisu bitni, u nekom normalnom životu, a opet ih saznaš, nekako, i kad ih nema moguće su čak i egzistencijalne sumnje u samo postojanje osoba o kojima više nemaš takve informacije. pitam se dakle postojite li. i onda...
... sedim tako i buljim u ekran već satima, skoro; ne zanimaju me neke sigurno zanimljive stvari, podaci o najnovijim dešavanjima, ratovima, kupoprodajnim ponudama, filmovima i more informacija na netu; vođeni čisto instinktivnim automatskim pilotom moji prsti kuckaju banjaluka u potrazi za slikama, čak me ni reči ne zanimaju, trebaju mi slike, nešto što se konzumira odmah i bez čekanja, nešto što te jasnoćom i emocionalnom blizinom odmah zadovolji. i nađem. the story of banja luka, sajt napravio neki damir tomičić, nostagični musliman, gotovo sigurno, sudeći po kratkim sentimentalnim natpisima i beskrajnim fotografijama porušenih džamija. ali ima on i za mene nešto, čitav red za redom malecnih fotografija različitih delova banjaluke, neprepoznatljivih dok ih ne uvećaš, a onda se polako centimetar po centimetar, otvore, uvećane i lako prepoznatljive. otvaram tako jednu po jednu, dugo proučavam svaki detalj, boska, vrbas, gospodska, šehitluci, panorama sa belim zgradama borika i brda u pozadini, i onda...
... sličica je suviše mala da bih isprve prepoznala šta je u pitanju, ali negde mi u glavi zvone zvona, iz davnina. kliknem i čekam, u neizvesnosti. gornji deo slike se prvi pojavi, polako, komadić po komadić, kao da putuju odatle do ovamo, nešto ljubičasto i blještavo u uglu, slika se spušta i uvećava, polako polako, otkriva nebo rasparano munjom, oštrom i razgranatom, koja udara u vrh neke zgrade, onda se i zgrade pomaljaju odozgo naniže, prepoznajem ih, žute i crvene, boki sa aluminijumskom folijom protiv sunca, jovan sa otvorenim prozorom, niz samoubica, proleću; noć i uključena svetla u stanovima; onda pijaca, sabiranje i oduzimanje ne dinara konvertibilnih maraka voće i one lubenice sećaš se vraćamo se preko livade, sparušene, sad je crna i mokra od kiše i ne vidi se samo ja znam da je tu jer znam da je tu; ekran i dalje produžava sliku, korektno i bezosećajno a ja gledam i onda, krug. gotovo neverovatno, betonski, prijateljski krug, mokar i svetlucav pod kišom, krug, ti lozić draž i boki (je l boki?) igrate večiti derbi, a na ivici s desne strane sedi onaj zadrigli komšija iz beogradske 1 sa klinčetom za koga ovog leta nismo znali je l njegov ili nije. krug.
sliku sam skinula sa neta i prebacila je kao glavnu sliku na mom kompjuteru. i sad je tu, kad god ga ukljucim, kao da izađem na terasu u kuhinji i gledam napolje. i sve mi se čini, sasvim je moguće da je neki kecman napravio tu fotografiju...
Mala verzija te slike, bez kruga: pravu nisam mogla da nadjem u fajlovima, a onog sajta vise nema...
posted by Tijana | 1:54 AM
0 Comments:
Post a Comment
<< Home